Председник општине, Никола Вучен предложио је да у Смедеревској Паланци буде подигнут споменик Гошином раднику како би се од заборава отргло сећање на велики индустријски центар “Гоша” по коме је Паланка била позната као у бившој Југославији тако и читавој Европи и свету. Он је на свом ФБ профилу објавио:
-Пре неколико дана позвао сам целокупну јавност да се давањем предлога укључе у расправу и дају решења о натпису, који би био постављен на конструкцију топловода, над улицом у којој се управо завршавају радови и реконструкција. Данас, интензивно размишљам о још једној идеји, о којој бих волео да се изјасните и допуните је предлозима.
Наиме, топловод о коме је било речи, био је део топловодне мреже, којом се, из фабрике „Гоша”, грејала ОШ „ХИМ”, ОБ „Стефан Високи” и ко зна шта још.
Истом улицом, пролазећи испод топловода, излажење из Паланке подразумева да се прође поред школе, поред болнице, поред касарне (за коју, такође, долазе бољи дани), поред базена (који ће опет бити наш) и долази се до нове индустријске зоне (где управо ниче прва фабрика, за 1000 радних места).
Помислио сам , треба подићи споменик „Гошином” раднику! Оно што је од тог гиганта у крви разбијене велике државе остало, одавно не персонификује сјај и славу, нити је да се пред њом скине шешир, а, Бога ми, и није се од ње ни огрејати…
Али радник, њен радник, који је сваког јутра, пре сирене у кругу, стајао пред капијом, прековремено радио својски, због њега је гигант то постао, због њега се прославио. Због њеног радника, који је носио ручак на посао у шерпици, а у погону правио шинска и друмска возила, имали смо и боксере и шахисте, и позориште и музеј, и улицу и сокак у граду који се ширио, и топлу школу и болницу (у којој је радник, док то није постао и док то није постала болница, боравио интернатски). Ту негде, у близини, треба подићи споменик раднику, скулптуру пред којом ће се скинути капа, која ће “грејати” и даље, због које ће прва помисао бити: ,,Мучио се, живео је поштено, био вредан, требало му је подићи споменик!”
Славимо хероје, пале борце, полажемо венце, обилазимо споменике, и увек се, уз пригодан говор, помене рат. Далеко од тога да имам нешто против. Напротив! Али, није рат створио човека, није рат подигао град, грејао школу, зидао болницу… То једно слово, један дентални глас сличнан другом по месту творбе, у томе је огромна разлика. Уместо Т, изговоримо Д.
Делање „Гошиног” раДника је нешто што треба да памтимо. Да дамо изразе најискренијег пијета, у истој мери као када обележавамо годишњице великих ратних дешавања.
Од понедељка до петка, после звука фабричке сирене у 15 сати, радници су потоцима одлазили кућама. Можда банално, али поменућу да је то било време када је у улици постојао један ђевђир, једна шерпа за кување ајвара и пекмеза, једна дрвена мешалица. Комшије су се међусобно уважавале, а свако је гледао своја посла. А град је растао. Викендом и војска добије излаз, па град “ври” на корзоу. Сви смо слушали те лепе приче. Хоћемо ли их и ми некоме причати, или ће и оне бити заборављене?
Да, ипак, покушамо да не заборавимо узрок свих тих лепих прича? Може? Споменик Раднику? Нашем деда-комшији, суграђанину, пријатељу и рођаку. Нашем Раднику. „Гошином” Раднику који жури на посао? Тако ћемо, помишљам на крају, боље и више умети да ценимо оно што је било, не заборављајући опростити за оно због чега у једно време није било ничега и имати узор како се опходити према приликама које долазе.