Пјер Грипари, „Пар ципела“, Дечје позориште Суботица, адаптација и режија Тодор Валов
Луткарско позориште, стандардна глума, кореографски мизансцен, глума под маскама, надградња призора употребом видео-анимације – све то садржи „Пар ципела“, представа настала из приче за децу Пјера Грипарија. Ова разноликост, међутим, није рапсодична, већ се жанровски изрази међусобно допуњују и циркуларно проистичу један из другог, градећи особену наративну структуру, која је истовремено и лако читљива и богата значењима.
У основи, то је луткарска представа, о пару ципела, Николи и Тини. Овај пар креће на брачно путовање, када ципеле купи једна парижанка. Изражајна средства луткарског театра прате овај ниво приче, разговоре младог пара, њихову рефлексију живота, све до старости и „смрти“. Други наративни ниво саопштен је глумом под маскама: пратимо свакодневицу младе парижанске, посету обућарској радњи, њене невоље при ходу, условљене понашањем ципела које желе да буду близу једна другој, па посету угледном психијатру, а у овом слоју приче упознајемо и кућепазитеља, Жу-Жуа, који присваја ципеле када их Мадам одбаци и пар поклања рођаци. Наративни ниво који уоквирује радњу креиран је елементима класичне глуме, као снимање филма о друга два слоја приче, а мини целине представе раздвојене су филмским клапама. Анимирани филм повезује помненуте елементе, допуњујући, истовремено, добро осмишљену сценографију, која се за тили час мења пред очима гледалаца, стварајући, уз помоћ различитих светлосних штимунга, нове призоре.
Редитељу Тодору Валову, који са лакоћом комбинује поменуте врсте позоришног израза, у креацији представе значајно је помогла пре свега Роксана Миркова, аутор анимираних секвенци, математички тачно уклопљених у радњу, као и музички сарадник, Пламен Мирчев, који одабиром и обрадом француске музике„разиграва“ фабулу.
Прецизна режија убрзава и успорава ритам представе, комбинујући поменуте нивое приповедања, а ове осцилације смењују се великом брзином, која, међутим, ни једнога тренутка не нарушава разумљивост вишеслојне нарације. Деца се одлично сналазе у сталној промени фокуса, од луткарске приче, преко игре под амаскама, до реалистичних призора, јер све ове елементе садржи дечја игра. Старији гледаоци заинтригирани су да граде више семиолошке слојеве. На пример, када кућепазитељ Жу-Жу, у једном тренутку, крпом за прашну покрије објектив камере, присутне у сваком призору представе, то се може прочитати као његов покушај да превари „културу паноптикума“, да изађе из свеопштег посматрања и кадрирања, да оствари онај вид слободе, који главни актери, ципеле, успевају да досегну тек када су старе и изношене.
Све нивое приче играју иста три глумца, за тили час прелазећи из луткарске глуме у класичан гумачаки израз, или глуму под маскама – истовремено водећи рачуна о тајмингу видео-нарације, музичкој матрици, прецизно осмишљеном положају на сцени. Публика паланачког фестивала није била у прилици да види оригиналну поставу. Од три члана првобитног глумачког ансамбла, на „Позориштаријама“ је био само Грегуш Залан. Уместо Јасмине Пралије и Кало Беле, у представу су, недавно, ускочили Софија Мојовиоћ и Стефан Остојић, који су, међутим, савим на висини задатка, прецизни и уверљиви.
Показујући да је у Бугарској и даље виталан луткарски театар, Тодор Валов и његов кративни тим, који су гостујући у Суботици поставили ову представу, истовремено сведоче да је могуће плодотоворно надграђивати позоришне жанрове, односно да се може архитектонички градити представа, а да ова чрста структура истовремено остане флексибилни предложак за дораду и надградњу гледалаца. У том смислу, „Пар ципела“ није прича која се приповеда на задат начин, него позив на игру, коме је тешко одупрети се. Самим тим, ова представа не допушта успостављање критичке дистанце, јер је аналитички приступ наглашено супротстављен игри, као извору и утоки сваке непатворене уметности.
Маштовито, визулено и аудитивно богато, ово остварење одолева покушају да буде представљено у форми једног текста. „Пар ципела“ напросто треба гледати. Више пута.
Владимир Ђурђевић
