Представа младог америчког писца Џозефа Раџива поиграва се позоришним жанровима, напрежући форму такозване класичне америчке драме. Дечије повреде су представа која се утолико тешко може одредити или сврстати, то је комад без унапред задатог основног мотива, у коме слике, намерно испретуране у временском следу, допуштају различита виђења, другачије састављање и растављање од стране гледалаца.
Као да је следио траг оног Јесењиновог стиха да „све што живи ожиљак свој има“, аутор ове представе повремене сусрете двоје протагониста увек смешта у пригоде када неко од њих, или обоје, изражавају телесни или душевни бол. Овај наизглед патетични сиже, међутим, обликован је црнохуморним нијансама, које актерима допуштају да иступе из типских ликова, односно да изграде катактере људи, чија блискост почива на међусобним причама о болу. И у свету одраслих потребно је саосећање и симпатија, а поврде и ожиљци увек су израз дечије неспретности, у балансирању телом или емоцијама – независно од животне доби.
Редитељски сведена, у духу пишчевог настојања да избегне мелодраму, ова представа најајчи утисак оставља својом једноставношћу, од функционалних костима Драгице Лаушевић, до сценографије Еме Стојковић Јеринић. Значајан подстицај у редитељском читању Раџива пружила је музика МуНиц и Стевана Радуловића – која помало асоцира на набоље филмске композиције Нина Роте. Највећи квалитети режије Ивана Вуковића су вешто коришћење сценског простора, и успостављање оштрих амплитуда у игри глумаца, у којима се развејавају сва уиграна очекивања публике, и граде непредвидиви призори.
Слобода Мићаловић и Вук Костић, лепо, питко и уверљиво интерпретирају карактере главних ликова, Кајлин и Дага. Публика Културног лета осетила је емотивни набој ове сценске игре, наградивши глумачки пар дугим срдачним аплаузом.
Бројност публике, која је увелико надмашила капацитет Летње сцене Културног центра, баш као и прошле године, показује да се ова манифестација већ усталила, односно да су посетиоци прихватили нови слогн, и – заиграли са културом.