Пажљиви гледалац представе „Ја(о) мени“, одигране у оквиру Културног лета у Смедеревској Паланци, могао је да се увери колико је жанр комедије тежак и захтеван за глумце. У овом жанру важно је од почетка држати се темпа и тајминга – а успех комедије такође зависи и од комуникације глумаца са публиком, појаве коју је тешко рационално одредити.
Познаваоци позоришта кажу – да публика трагедије не мора да плаче, али да гледаоци комедије морају да се смеју. Мина Лазаревић и Срђан Ивановић имали су, према томе, тежак задатак, да својом игром изазову смех и ведро расположење публике, креирајући у иначе типским матрицама ликова ове представе – обрисе карактера њених протагониста. Долазак на преглед педесотогодишњака, који је упућен пред регрутну комисију, очигледно административном грешком, а затим његово понашање пред наизглед строгом војном докторком, асоцирају на давно постављену фејдоовску драматуршку форму, апсурдну ситуацију, која подразумева такозване типске ликове. У брзом темпу представе, који је између осталог и физички веома захтеван, протагонистима полази за руком да обликују аутентичне ликове, чиме су надомештени поједини недостаци текста, и празнине и недоследности драматуршке структуре. Мушки лик, Благоје Панајотовић, одговарајући на питања лекарке, у комичном маниру исповеда свој животопис, који укључује и живот и прикљученија ликова о којима говори, од оца, брата и сестара, до загонетног тече Велибора – чије име потписује текст и режију ове комедије. Капетан Људмила Крга, на почетку крута и непопустљива, полако попушта пред изокренутим шармом свог пацијента, укључујући се у пунокрвни каламбур, у самом климаксу представе.
„Ја(о) мени“ је чиста глумачка представа, одиграна без претеривања и преглумљивања, читко и педантно, са осећањем за меру, које је нарочито красило глуму Мине Лазаревић. Реакција публике, салве смеха и аплаузи на отвореној сцени, потврђују да је глумачки труд Ивановића и Лазаревићеве уродио плодом. А тиме се потврђује и да је ово остварење добро одабрано за завршницу позоришног програма летњег фестивала у Смедеревској Паланци.
Као и на претходним позоришним догађајима, у летњу башту бископа једва је стала бројна публика, што већ само по себи оправдава да се одмах по завршетку овог, започне са осмишљавањем наредног културног лета, и да посебна пажња поново буде посвећена позоришног сегменту ове манифестације.
В.
