Дечије недеље ове године обележава се од  од 7. до 13. октобра под слоганом   „Да право свако – дете ужива лако“.  У Предшколској установи „Чика Јова Змај“ у Смедеревској Паланци ,  Дечија недеља биће обележано приредбама, изложбама радова деце, шеширијадом, маскембалом  и централном приредбом којом ће уједно бити обележен и Дан установе.

Предвиђено је да у понедељак, 7. октобра буде  Дан дечијих права који ће се организовати у свим вртићима. У уторак, 8. октобра планирана је  шеширијада у центру града  у 17 часова, среда, 9. октобар, је дан за спорт , а у четвртак је заказана приредба поводом Дана установе која ће бити одржана у спортској хали ОШ „Вук Караџић“ у 17 часова. Петак је дан за рецитације, цртеже и дружење.

Жири публике фестивала у саставу: Милена Ивановић, Невена Миљковић, Ивана Лукић, Радоје Ђурђевић и Иван Јеремић, у периоду од 30. септембра до 4. октобра 2019. године, гледао је укупно седам представа, у две такмичарске селекције 13. фестивала позоришта за децу „Враголасте позорииштарије“;

У селекцији професионалних представа за децу у такмичарком програму биле су представе „Пепељуга“ Градског позотришта „Театар 91“ из Алексинца, „Пар ципела“, Дечјег позоришта Суботица, и „Чаробно кресиво, Малог позоришта „Душко Радовић“ из Београда.

У селекцији Дечијег драмског стваралаштва одигране су представе: „С оне стране бајке“, Дечије сцене Градског позоришта Јагодина, Бонтон – добар тин“, Дечије сцене Позоришта „Стеван Сремац“ Црвенка, „Шумска бајка“, Дечије сцене ОАП „Бранислав Нушић“ из Малог Црнића и „Принцеза фина са Лима“, Мале позоришне радионице ДК „Пиво Караматијевић“, Прибој.

Чланови жирија публике сагласни су оцени да је оводишња концепција фестивала „Враголасте позориштарије“ значајно обогатила прогам овог фестивала, у односу на претходне године, увођењем категорије професионалног драмског стваралаштва за децу, у којој је публика могла да види три врхунска позоришна остварења. Професионалне представе за децу моогу да послуже као узор и инспирација за аматрско дечије позоришно стваралаштво, не само тако што ће презентовати редитељске технике и сценске форме, већ и на тај начин што ће руковдиоце, ауторе и глумце дечијих аматерских сцена упознати за текстовима, примереним за рад са децом и за дечију публику.

Истовремено, жири публике констатује да је овај фестивал показао велику разлику у квалитету између професионалних и аматрскиох представа за децу (професионаланог и дечијег драмског стваралаштва за децу), како када је реч о квалитету представа, тако и када се ради о избору текстова. Ова разлика не може се објаснити и оправдати мањим средствима за реализтацију представа којима, у односу на професио0нлана позоришта, располажу аматрске дечије сцене, јер су поједине представе из сеекцијепрофесионалног стваралаштва настале коришћењем сасвим скромних финансијских средстава.

Поменута разлика оправдава концепцију фестивала, на коме ће бити приказиване представе у две такмичарске елекције, у функцији побољшања квалитета представа у селекцији дечијег драмског стваралаштва.

На основу виђеног програма, жири публике је најпре пребројао оцене публике представа у категорији професионалних представа за децу, и констатовао да је највише гласова, и титула најбоље представе у овој категорији на 13. фестивалу позоришта за децу „Враголасте позориштарије“ припада остварењу

 „Чаробно кресиво“, у режији Горана Баланчевића и извођењу Малог позоришта „Душко Радовић“ из Београда.

Једногласном одлуком жирија,

за најбољу женску улогу награђје се Софија Мијатовић, за улогу у представи „Пар ципела“, Дечијег позоришта из Суботице;

за најбољу мушку улогу награђује се Стефан Остојић, за улогу у представи „Пар ципела“, Дечијег позоришта из Суботице.

На основу виђеног програма, жири је једногласно донео одлуке о наградама у категорији Дечијег драмског стваралаштва:

За најбољег глумца награђије се Лука Фолк, за улогу у Ђаволка у представи „Бонтон – добар тон“, Дечије сцене позоришта „Стеван Сремац“ из Суботице;

За најбољу женску улогу награђује се Милијани Калуђеровић, за улогу госпође Простић у представи „Бонтон – добар тон“, Дечије сцене позоришта „Стеван Сремац“ из Суботице;

Специјалном наградом за глуму „Јована Марковић“ награђује се Теодор Ђорђевић, за улогу Дедице у представи „С оне стране бајке“, Дечије сцене Градског позоришта Јагодина.

За најбољу представу у категорији драмског стваралаштва награђује остварење „Бонтон – добар тон“, Дечије сцене позоришта „Стеван Сремац“ из Суботице.

У Смедеревској Паланци,

4. 10. 2019.

Чланови жирија публике:

Милена Ивановић

Невена Миљковић

Ивана Лукић

Радоје Ђурђевић

Иван Јеремић

Желите да покренете посао? Имате идеју, али вам је потребна подршка? Желите да се информишете о предузетништву и сазнате које аспекте и изазове ова област крије? Позивамо вас на двочасовну презентацију током које ћете имати прилике да се информишете о Академији омладинског предузетништва. Придружите нам се 4. октобра 2019. године у 17 часова у Малој сали скупштине општине Смедеревска Паланка и сазнајте нешто више о томе како је бити предузетник, шта је то предузетништво и како се можете прикључити пројекту “Академија омладинског предузетништва”. 

Пријаве се врше путем имејл адресе – preduzetnistvo@afirmacijakulture.org . Неопходно је да имејл садржи име и презиме, као и број телефона, а да његов наслов буде “Инфо дан – Смедеревска Паланка“.

У току је изградња  пута од Улице Црвене армије до Новог градског гробља Каменац у дужини од 500 метара. Реч је о потпуно новој деоници која ће бити најближи асфалтирани пут ка Новом гробљу. Земљани радови су завршени, а у току је постављање ивичњака. У плану је израда пешачке стазе, окретнице и паркинга.  Вредност радова је око 23 милиона динара. Средства је обезбедило ЈП „Путеви Србије, а извођач радова је ПЗП „Пожаревац“. Према речима надлежних из Предузећа за путеве , завршетак радова планиран је до краја месеца. –Дуго су наши суграђани чекали на овај пут који је био неопходан. Инвестициона политика наше државе је уређење путне инфраструктуре, што је нама, као општини, најпотребније.  Изградњом ове деонице пута обезбедиће се бољи, бржи и безбеднији прилаз гробљу. Постављени су ивичњаци  око окретнице за аутобусе, а када пут буде завршен биће уведена редовна аутобуска линија ка гробљу Каменац, рекао је председник општине Никола Вучен.

Пјер Грипари, „Пар ципела“, Дечје позориште Суботица, адаптација и режија Тодор Валов

Луткарско позориште, стандардна глума, кореографски мизансцен, глума под маскама, надградња призора употребом видео-анимације – све то садржи „Пар ципела“, представа настала из приче за децу Пјера Грипарија. Ова разноликост, међутим, није рапсодична, већ се жанровски изрази међусобно допуњују и циркуларно проистичу један из другог, градећи особену наративну структуру, која је истовремено и лако читљива и богата значењима.

У основи, то је луткарска представа, о пару ципела, Николи и Тини. Овај пар креће на брачно путовање, када ципеле купи једна парижанка. Изражајна средства луткарског театра прате овај ниво приче, разговоре младог пара, њихову рефлексију живота, све до старости и „смрти“. Други наративни ниво саопштен је глумом под маскама: пратимо свакодневицу младе парижанске, посету обућарској радњи, њене невоље при ходу, условљене понашањем ципела које желе да буду близу једна другој, па посету угледном психијатру, а у овом слоју приче упознајемо и кућепазитеља, Жу-Жуа, који присваја ципеле када их Мадам одбаци и пар поклања рођаци. Наративни ниво који уоквирује радњу креиран је елементима класичне глуме, као снимање филма о друга два слоја приче, а мини целине представе раздвојене су филмским клапама. Анимирани филм повезује помненуте елементе, допуњујући, истовремено, добро осмишљену сценографију, која се за тили час мења пред очима гледалаца, стварајући, уз помоћ различитих светлосних штимунга, нове призоре.

Редитељу Тодору Валову, који са лакоћом комбинује поменуте врсте позоришног израза, у креацији представе значајно је помогла пре свега Роксана Миркова, аутор анимираних секвенци, математички тачно уклопљених у радњу, као и музички сарадник, Пламен Мирчев, који одабиром и обрадом француске музике„разиграва“ фабулу.

Прецизна режија убрзава и успорава ритам представе, комбинујући поменуте нивое приповедања, а ове осцилације смењују се великом брзином, која, међутим, ни једнога тренутка не нарушава разумљивост вишеслојне нарације. Деца се одлично сналазе  у сталној промени фокуса, од луткарске приче, преко игре под амаскама, до реалистичних призора, јер све ове елементе садржи дечја игра. Старији гледаоци заинтригирани су да граде више семиолошке слојеве. На пример, када кућепазитељ Жу-Жу, у једном тренутку, крпом за прашну покрије објектив камере, присутне у сваком призору представе, то се може прочитати као његов покушај да превари „културу паноптикума“, да изађе из свеопштег посматрања и кадрирања, да оствари онај вид слободе, који главни актери, ципеле, успевају да досегну тек када су старе и изношене.

Све нивое приче играју иста три глумца, за тили час прелазећи из луткарске глуме у класичан гумачаки израз, или глуму под маскама  –  истовремено водећи рачуна о тајмингу видео-нарације, музичкој матрици, прецизно осмишљеном положају на сцени. Публика паланачког фестивала није била у прилици да види оригиналну поставу. Од три члана првобитног глумачког ансамбла, на „Позориштаријама“ је био само Грегуш Залан. Уместо Јасмине Пралије и Кало Беле, у представу су, недавно, ускочили Софија Мојовиоћ и Стефан Остојић, који су, међутим, савим на висини задатка, прецизни и уверљиви.

Показујући да је у Бугарској и даље виталан луткарски театар, Тодор Валов и његов кративни тим, који су гостујући у Суботици поставили ову представу, истовремено сведоче да је могуће плодотоворно надграђивати позоришне жанрове, односно да се може архитектонички градити представа, а да ова чрста структура истовремено остане флексибилни предложак за дораду и надградњу гледалаца. У том смислу, „Пар ципела“ није прича која се приповеда на задат начин, него позив на игру, коме је тешко одупрети се. Самим тим, ова представа не допушта успостављање критичке дистанце, јер је аналитички приступ наглашено супротстављен игри, као извору и утоки сваке непатворене уметности.

Маштовито, визулено и аудитивно богато, ово остварење одолева покушају да буде представљено у форми једног текста. „Пар ципела“ напросто треба гледати. Више пута.

Владимир Ђурђевић

Игор Бојовић, Пепељуга, Театар 91, Алексинац, режија – Бранко Поповић

Прва представа одиграна у такмичарском делу овогодишњег фестивала „Враголасте позориштарије“ је остварење из категорије „Одрасли за децу“. Одмах треба рећи да су се деца, углавном школског узраста, одличо забављала, и да је ансамбл из Алексинца остварио жељену интеракцију са младом публиком.

Посебне похвале треба упутити самом руководству алексиначког позоришта, јер је „продукција“ ове предсатава сасвим неуобичајена за аматерско стваралаштво за децу: оригинални костими, одлична, функционална сценографија, ангажовање чак три школована глумца – доприносе утиску да је реч о професиналном прјекту, који вишеструко надраста уобичајени аматерски приступ представама за децу.

Текст Игора Бојовића, базиран на познатој бајковитој причи о „Пепељуги“, представља, као и други слични покушаји, својеврсну варијацију на познату тему, која претпоставља да публика већ зна оригиналну фабулу. Управо из тог разлога, главни ликови, а нарочито негативци, представљени су карикатурално, док је расплет конципиран као фарса, са финим ироничним коментарима, разумљивим и занимљивим,  и за децу школског узраста, и за одрасле.

Редитељ Бранко Поповић настојао је да нагласи каракатуралне елементе Бојовићевог текста већ самом глумачком поставом. Злу маћеху и њене две кћерке играју мушкарци, што је сценски веома допадљиво, и духовито. Поповић се потрудио да ово редитељско решење буде лишено могућих конотација, које би изашле из контекста представе за децу, што му је пошло ра руком, поред осталог, због добре сарадње са глумцима. Бојан Цветковић, у улози маћехе, нимало  не заостаје на својим колегама професионалцима, а одличу ролу пружио је и глумац крушевачког позоришта, Бобан Тодоровић, у улози једне од кћерки.

Оно што се редитељу извесно може замерити јесу сонгови: иако маштовито презентовани, на познате и певљиве мелодије, ови музички екскурси су углавном предуги, а плејбек-матрица на моменте нечитка, па се речи сонгова не разазнају. У неколико случајева, сонгови успоравају иначе динамичну радњу, па, иако им је сврха да подигну расположење младе публике, и музичком паузом на сегемне изделе релативно сложену радњу како би је деца лакше пратила, нарочито у завршном делу „Пепељуге“ имају контра-ефекат.

Такође, иако је редитељ, инсистирајући на радњи у првом плану, имао у виду специфично фокусирање пажње најмлађе публике, мизансцен је ипак могао да буде разрађенији, тим пре што је функционална сценографија остављала велики простор на просценијуму за мизанценско разигравање.

Највећа замерка тиче се видео-садржаја. Редитељ је имао добру идеју, да видео-бимом дочара одвијање бала у салону краљевске палате (пројекцијом на рикванту просценијума). Међутим, приказан  је реалистични  царски бал, који одудара од карикатурално постављене радње на просценијуму. Редитељ је могао да користи и сцене бала из неког цртаног филма, што би свакако било примереније духу и тону представе – иако овакаво решење подразумева опасност да се пажња деце усмери на позадински план.

Јелена Томић, порофесионална глумица позоришта из Крушевца, лепо, чисто и ненаметљуиво, на сигурном растојању од западања у патетику, тумачи насловни лик. Одличан је и принц, Срђан Здравић, такође дипломирани драмски уметник, као и већ поменути професионалац, Бобан Тодоровић, у улози друге маћехине кћерке.

Када је реч о аматерском делу ансамбла, осим одличног Бојана Цветковића, у улози маћехе, треба посебно похвалити Срђана Стојанвића, који игра две различите улоге краља, суптилно истичући комичне елементе ликова које тумачи.

Треба се осврнути и на сценски говор. Ни на једном месту се не разазнаје локални дијалект, а реплике се углавном добро чују. Једино би Нанушка Стојановић, у улози Шећерне виле (наратора), могла да говори нешто спорије, јер неки делови њених монолога остају неразговетни – иако је, у целини посматрано, ова млада глумица свој лик одиграла уверљиво и полетно.

Креаторима представе „Пепељуга“ највећу похвалу пружила је публика, дугим аплаузом који је пратио добро режирани „поклон“, а како су деца, родитељи и наставници оценили ово остварење, видећемо у завршници фестивала.

Владимир Ђурђевић

Данас је почело обележавање Националне недеље подршке дојења. У амфитеатру у кругу опште болнице „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци, тим поводом, уприличен је концерт ученика музичке школе „Божидар Трудић“. Према речима директора болнице, др Николе Ристића први пут у Србији обележена је Недеља подршке дојења у августу 1994. године у паланачкој болници. Нешто касније, четрдесета недеља у години одређена је као Национална недеља подршке дојења. – Пуних двадест пет година у општој болници „Стефан Високи“ обележавамо ову недељу. Захвалио бих се свима који нам већ годинама помажу и учествују са нама у организацији. Сви знамо колико је дојење важно за бебе, посебно у првим данима живота. Зато желимо да пружимо подршку свим мамама да истрају у томе, рекао је поред осталог др Ристић обраћајући се присутнима.
У Србији се годишње роди око 64 хиљаде беба. Према подацима Уницефа, за тек 13 одсто њих једина храна до шестог месеца је мајчино млеко. Због тога је Влада усвојила Национални програм подршке дојењу.